1.strofa:
Jednog od ovih dana, ulitan kao đubre,
dok mi oko leša đuskaju svetice i kurve,
dok kašljem komadiće upropašćene jetre,
i rukom što se trese napipavam cigarete...
Nišanim usta dok blenem u belinu,
nije droga nego plafon, jer sam zaspao na podu,
ne samo too drunk to f***, nego too drunk to talk,
u pokušaju da kažem: „jdhb*cneb#$%&i4nu hitnu pomoć..."
E, dakle, jednog od tih dana, a svaki je takav,
makar bauljao, ima da pogodim vrata,
da te nađem, da ti kažem koj' sam šaban,
što će za tobom crći na deponiji sranja.
Biću oblak u pantalonama, muž i tata,
i nema znaka pitanja, sve uzvičnici sada.
Samo dok se sastave duša, muda, glava...
Jednog od ovih dana... možda danas?
Refren:
Zamisli da nismo komplikovani.
Da sam malo manje ja. Da si malo manje ti.
Menjaj sebe da se nađemo u tački...
Samo, ko će onda biti ti ljudi?
Večeras, glumim da sam jebač.
U, kako jebem. Jak sam kao zemlja!
A u stvari, vrištim tvoje ime, mrtav sjeban.
Daj, zajebi sve, slomi se i budi...
(tužno i otužno priznanje u intermecu):
Ti nikad nećeš znati
kako boli kad si sam dok komšinica ima glasan seks...
Ona pišti, vrišti, stenje, backo je jebe k'o da mu poslednje...
Ja iskapljujem ovu flašu, iznutra sav iskasapljen posle nje.
...i sve vreme slušaju Cecu i pesmu kako po navici spava u istoj majici,
što znači da je znojavo u materinu i da smrdi ovnujski.
Al' ti novi klinci su dovoljno bizarni da ih to zapravo napali,
pa mi pišaju po samoći svakim tim uzdahom rafalnim...
2.strofa:
Sanjam taj san u kom si stavila u kupe
to predivno dupe. U taj grozni kupe.
I sve je puno guštera, mile po tebi, ljube,
ližu tvoju kožu svojim jezikom od plute.
Tu pored pruge, nešto poput krčme.
Tu ja sisam vinjak i gledam kako da crknem.
Salun a la Divlji Zapad, k***ari i trulež,
na revolveru ruka, na bini đuskaju kurve.
Guram sise u oči, gledam s kime da se bijem.
Slomiće mi ruke, vežbam nogama da pijem.
Al' odjednom dođe šerif, otima mi flajku,
traži dokumenta, na mene dig'o je hajku.
Haiku: „Аj dirni tu flajku, jebem ti majku!"
On skida zvezdu, baca k'о šuriken... jao, majko...
Dok skupljam creva, opet traži dokumenta.
Kažem: „Evo, sad ću..." - al' lične nema.
Ni pasoša. Sve je kod tebe. A slične nema.
Bez tebe ne znam ko sam, bez tebe ne znam 'de sam.
Istrčavam... posrćem o bubreg, creva, kost,
ali nema te. Sjebao sam. Proš'o voz.
Pa zamišljam da nismo komplikovani,
da sam ja malo manje ja i da si ti manje ti...
Ali, ko bi onda bili ti ljudi? I gde je strepnja?
Takva mi smetaš, al' takva mi trebaš.
Jednog od ovih dana, ulitan kao đubre,
dok mi oko leša đuskaju svetice i kurve,
dok kašljem komadiće upropašćene jetre,
i rukom što se trese napipavam cigarete...
Nišanim usta dok blenem u belinu,
nije droga nego plafon, jer sam zaspao na podu,
ne samo too drunk to f***, nego too drunk to talk,
u pokušaju da kažem: „jdhb*cneb#$%&i4nu hitnu pomoć..."
E, dakle, jednog od tih dana, a svaki je takav,
makar bauljao, ima da pogodim vrata,
da te nađem, da ti kažem koj' sam šaban,
što će za tobom crći na deponiji sranja.
Biću oblak u pantalonama, muž i tata,
i nema znaka pitanja, sve uzvičnici sada.
Samo dok se sastave duša, muda, glava...
Jednog od ovih dana... možda danas?
Refren:
Zamisli da nismo komplikovani.
Da sam malo manje ja. Da si malo manje ti.
Menjaj sebe da se nađemo u tački...
Samo, ko će onda biti ti ljudi?
Večeras, glumim da sam jebač.
U, kako jebem. Jak sam kao zemlja!
A u stvari, vrištim tvoje ime, mrtav sjeban.
Daj, zajebi sve, slomi se i budi...
(tužno i otužno priznanje u intermecu):
Ti nikad nećeš znati
kako boli kad si sam dok komšinica ima glasan seks...
Ona pišti, vrišti, stenje, backo je jebe k'o da mu poslednje...
Ja iskapljujem ovu flašu, iznutra sav iskasapljen posle nje.
...i sve vreme slušaju Cecu i pesmu kako po navici spava u istoj majici,
što znači da je znojavo u materinu i da smrdi ovnujski.
Al' ti novi klinci su dovoljno bizarni da ih to zapravo napali,
pa mi pišaju po samoći svakim tim uzdahom rafalnim...
2.strofa:
Sanjam taj san u kom si stavila u kupe
to predivno dupe. U taj grozni kupe.
I sve je puno guštera, mile po tebi, ljube,
ližu tvoju kožu svojim jezikom od plute.
Tu pored pruge, nešto poput krčme.
Tu ja sisam vinjak i gledam kako da crknem.
Salun a la Divlji Zapad, k***ari i trulež,
na revolveru ruka, na bini đuskaju kurve.
Guram sise u oči, gledam s kime da se bijem.
Slomiće mi ruke, vežbam nogama da pijem.
Al' odjednom dođe šerif, otima mi flajku,
traži dokumenta, na mene dig'o je hajku.
Haiku: „Аj dirni tu flajku, jebem ti majku!"
On skida zvezdu, baca k'о šuriken... jao, majko...
Dok skupljam creva, opet traži dokumenta.
Kažem: „Evo, sad ću..." - al' lične nema.
Ni pasoša. Sve je kod tebe. A slične nema.
Bez tebe ne znam ko sam, bez tebe ne znam 'de sam.
Istrčavam... posrćem o bubreg, creva, kost,
ali nema te. Sjebao sam. Proš'o voz.
Pa zamišljam da nismo komplikovani,
da sam ja malo manje ja i da si ti manje ti...
Ali, ko bi onda bili ti ljudi? I gde je strepnja?
Takva mi smetaš, al' takva mi trebaš.