Ми смо се играли, само...
Пламено око гори небом,
кријемо се по сенкама зграда.
Ми смо се играли, само...
Звук лопте у кошу,
куцање пивских флаша,
љуљашке шкрипе.
Ми смо се играли, само...
А ми деца, деца у време
кад је плата била једна марка,
кући сам био ретко,
па ме је често грдила мајка.
Тог дана кад сам оног малог
гурнуо на песак из чисте злобе,
први пут си се појавила,
била си посебна.
Знала си све моје форе,
устали би рано пре зоре,
размењивали би снове,
чим би отишла,
желео сам да те видим опет,
ти си била вила,
ја сам био Трансформерс.
Играли би смо се,
као духови из подрума нас јуре,
мој светлећи мач,
тад би отерао мрак.
Сећаш ли се како би смо
из чистог ината асфалт
окитили хрпом стакла
поломљених флаша,
да би бушили гуме,
да нас свако разуме,
били смо двоје што журе,
мрзели смо пандуре,
правила си ми фризуре
како то нико не уме.
Иако нисам знао пливати,
ја сам због тебе
скочио у онај вир.
Тада си ми први пут
рекла - ја те мрзим,
да се претерано пржим,
да сам слаб, да сам кретен,
и да ме заувек желиш само за себе.
Извини, али ја морам тебе да победим,
сећаш се кад смо у шуми на Грацу плесали,
рекла си, рекла си, да је за мене све сем мир,
и да сам најлепши кад самог себе повредим.
Извини, али ја морам себе да победим,
рекла си - сви које волиш су твоји порази,
кроз смех си певала како све добро пролази,
хтела си хтела да све сем тебе одбацим.
Био сам твој Хантер С. Томпсон, ти моја Фрида Кало,
рекла си: „Помери границе сваким новим даном.
Опусти се, научи свет, само твоја воља, закон је."
Нисам схватио шта си, да су поуке лажи,
Да смо превише сами и пламен уме да спали.
Да смо, бар, бар пријатељи,
да смо бар, бар пријатељи!
Клела си ми се у шуми оног дана,
да не постојиш, да свет је варка,
а ти си стаза, да нема назад,
да ја сам празан, да си било чија,
да си увек мрзела живот у мени,
јер си случаност, и трагедија.
Бежи од мене ја знам твоје жеље - бежи од мене ја знам твоје жеље,
Бежи од мене ја знам твоје чежње - бежи од мене ја знам твоје чежње,
Бежи од мене ја знам твоје сенке - бежи од мене ја знам твоје сенке,
Бежи од мене ја знам твоје жеље, знам твоје чежње, знам твоје сенке.
Извини, али ја морам тебе да победим,
сећаш се кад смо у шуми на Грацу плесали,
рекла си, рекла си, да је за мене све сем мир,
и да сам најлепши кад самог себе повредим.
Извини, али ја морам себе да победим,
рекла си - сви које волиш су твоји порази,
кроз смех си певала како све добро пролази,
и да су сви светови само твоји одрази!!!
Ми смо се играли, само...
Понекад те и даље видим,
у углу ока, вребаш ме.
Ми смо се играли, само...
Ти мрзиш мој мир и моју радост,
проклињеш их вечним мраком.
Ми смо се играли, само...
Подсећаш ме на старе дане,
на трен се смејеш као дете.
Ми смо се играли, само...
Знам да ми до краја нећеш дати мира,
твој нокат ми гребе срце,
Твој поглед би да ми одвоји усне од Светог Путира,
Али ја слушам Његов глас, који каже:
„Ја сам хлеб живота,
који мени долази неће огладнети,
и који у мене верује,
неће ожеднети никад."
Пламено око гори небом,
кријемо се по сенкама зграда.
Ми смо се играли, само...
Звук лопте у кошу,
куцање пивских флаша,
љуљашке шкрипе.
Ми смо се играли, само...
А ми деца, деца у време
кад је плата била једна марка,
кући сам био ретко,
па ме је често грдила мајка.
Тог дана кад сам оног малог
гурнуо на песак из чисте злобе,
први пут си се појавила,
била си посебна.
Знала си све моје форе,
устали би рано пре зоре,
размењивали би снове,
чим би отишла,
желео сам да те видим опет,
ти си била вила,
ја сам био Трансформерс.
Играли би смо се,
као духови из подрума нас јуре,
мој светлећи мач,
тад би отерао мрак.
Сећаш ли се како би смо
из чистог ината асфалт
окитили хрпом стакла
поломљених флаша,
да би бушили гуме,
да нас свако разуме,
били смо двоје што журе,
мрзели смо пандуре,
правила си ми фризуре
како то нико не уме.
Иако нисам знао пливати,
ја сам због тебе
скочио у онај вир.
Тада си ми први пут
рекла - ја те мрзим,
да се претерано пржим,
да сам слаб, да сам кретен,
и да ме заувек желиш само за себе.
Извини, али ја морам тебе да победим,
сећаш се кад смо у шуми на Грацу плесали,
рекла си, рекла си, да је за мене све сем мир,
и да сам најлепши кад самог себе повредим.
Извини, али ја морам себе да победим,
рекла си - сви које волиш су твоји порази,
кроз смех си певала како све добро пролази,
хтела си хтела да све сем тебе одбацим.
Био сам твој Хантер С. Томпсон, ти моја Фрида Кало,
рекла си: „Помери границе сваким новим даном.
Опусти се, научи свет, само твоја воља, закон је."
Нисам схватио шта си, да су поуке лажи,
Да смо превише сами и пламен уме да спали.
Да смо, бар, бар пријатељи,
да смо бар, бар пријатељи!
Клела си ми се у шуми оног дана,
да не постојиш, да свет је варка,
а ти си стаза, да нема назад,
да ја сам празан, да си било чија,
да си увек мрзела живот у мени,
јер си случаност, и трагедија.
Бежи од мене ја знам твоје жеље - бежи од мене ја знам твоје жеље,
Бежи од мене ја знам твоје чежње - бежи од мене ја знам твоје чежње,
Бежи од мене ја знам твоје сенке - бежи од мене ја знам твоје сенке,
Бежи од мене ја знам твоје жеље, знам твоје чежње, знам твоје сенке.
Извини, али ја морам тебе да победим,
сећаш се кад смо у шуми на Грацу плесали,
рекла си, рекла си, да је за мене све сем мир,
и да сам најлепши кад самог себе повредим.
Извини, али ја морам себе да победим,
рекла си - сви које волиш су твоји порази,
кроз смех си певала како све добро пролази,
и да су сви светови само твоји одрази!!!
Ми смо се играли, само...
Понекад те и даље видим,
у углу ока, вребаш ме.
Ми смо се играли, само...
Ти мрзиш мој мир и моју радост,
проклињеш их вечним мраком.
Ми смо се играли, само...
Подсећаш ме на старе дане,
на трен се смејеш као дете.
Ми смо се играли, само...
Знам да ми до краја нећеш дати мира,
твој нокат ми гребе срце,
Твој поглед би да ми одвоји усне од Светог Путира,
Али ја слушам Његов глас, који каже:
„Ја сам хлеб живота,
који мени долази неће огладнети,
и који у мене верује,
неће ожеднети никад."