Катана Масаломе заденута је за појас
Поред ње Ваки-заши, оштре ивице на горе
Душа мајстора у челику, кованом и каљеном
Сад пребива у корицама навоштеним црним воском
С' колена на колено, мени припала је част
Да одавно служим путу који води мач
Који води себи, који води земљи
Који води природи, који види се у свему
Да са мачем будем једно онај који служи
На рукобрану орао који око змије кружи
Симбол мога клана, симбол моје вештине
Симбол уметности, борбе и њене суштине...
У заклону под надстрешницом напуштене колибе
Склупчан седим, чекам невреме да се стиша
Погледом прелазим преко читаве долине
Високо сам у брдима, у краљевству мира
Магла се подигла као ниски облак
И све је мутно, као насликано воденим бојама
Мисли су ми растрзане и трудим се да их сложим
Док киша добује по даскама и грмљавина пролама
На путу сам ка храму где сам чуо да служи
Монах који учи стрпљењу, врлини духа
После дуела са ученицима ако останем на ногама
Дозволиће ми да његово учење послушам
Већ годинама лутам без крова над главом
У потрази за истином која ублажила би немир
И не верујем, стварно, у монахову причу
Али идем да се супротставим човеку мени равном
Ако се испостави, к'о што вероватно хоће
Да је само фолирант који обмањује слабије
Нећу ни секунде застати да помислим
Пре него што му дрвеним мачем главу разбијем
Времена су таква да људи траже утеху
А лукави то, наравно, изврћу у своју корист
Свестан сам да све што радим и нема неку поенту
Барем не онако, на први поглед
Олуја се смирила и кроз облаке на хоризонту
Дуга извирује и сунце је прати
Време је да наставим даље својим путем
И ово место и тренутак се потрудим да запамтим...
Киша престаје, сунце се пробија кроз облаке
Задња кап означиће почетак борбе опаке
Чујем бројне кораке, непријатељ ме окружује
Седим мирно иако опасност прети свом силом
Напетост у ваздуху сече моја оштрица
Борба почиње, катана је ван својих корица
У одбрани као девица, у нападу као бесан тигар
Мач попут четкице натакнут као слика
Али не уништавам већ стварам, моје уље, моје платно
Њихова крв није стварна, ал' вреди као суво злато
Оплемењујем своју душу сада бескрајним богатством
Испред мене пространство, све видим тако јасно
Како борити се без борбе, сукобити се без оружја
Како до врха стићи једним скоком из подножја
Ово је борба срца и ума, одраз живота једног Шогуна
У служби неба и земље, моја вера је моја круна...
Више нема самураја нити правих господара
Зато постао сам Ронин, друмски разбојник, шакал
Тражим изговор док пљачкам, али срцу нема спаса
Само тужна песма фруле осрамоћеног змаја
У ноћима без сна из страха јурим месец иза облака
Да га упитам за савет и за разлог што постојим
Одавно катане се не бојим, ал' се плашим заборава
Ван Бушида, јунаштва, само љуштура сам изумрла
Понекад поделим залогај са монахом у пролазу
Пустим планински ветар да ме милује по образу
Гледам, пчеле пију нектар из трешњевог цвета
Сама помисао на Ђоз тада много мање смета
Први кораци детета у изучавању Кенда
Враћају ме у времена кад ми воља беше к'о стена
Доба храбрих Шогуна, ратова и буна
Кад је име мога клана било поштовано свуда
Медитацији се враћам, дубоко дишем, тонем у сан
Сањам кристално језеро, из њега уздиже се храм
Детињи осмеси, окићене Џунке и дарови
Ходочасници, жене, старци, сељаци и ратници
Чекам ред у поворци да ме светлост пригрли
Ударци гонга топот корака су прикрили
У звезданој постељи на крају дана се опустим
Слушам звецкање Фурина, у царство мира одлазим!
Два дана метлања храма
Руке пуне рана од чупања корова
Клечим на срчи поред стуба срама
Од сунца изгорео далеко од хлада борова
Ја, Самурај-убица стотина лордова, ал' у гнездима орлова
У планини ми мисли, далеко од болова
У сумраку ходам, поворка монаха
Свод небески посматрам, у свим стварима је порука
Црвени диск без облака, ја, Самурај без пораза
С' трешњиног дрвета процвет'о пупољак
У молитви сам нашао дуго очекиван повратак
Монашки ред, лотосов цвет
Полен и мед скупљам за лек
Ја, Самурај, што покорио је свет
Предах узимам тек да гледам лептиров лет
Док посматрам поносну битку ветрова и крошњи
Пред собом ја, Самурај, у свечаној ношњи
На платну мозаик за који су ми требали дани
Фарбао, па слагао пиринчана зрна
Ја, Самурај, што је носио круну
Онда седео дуго, онда чекао олују
Да разнесе све ствари материјалне
Јер су пролазне - зато остављам свет
Ја, Самурај, што Самурај био је
Сада одлазим, али се не окрећем!
Поред ње Ваки-заши, оштре ивице на горе
Душа мајстора у челику, кованом и каљеном
Сад пребива у корицама навоштеним црним воском
С' колена на колено, мени припала је част
Да одавно служим путу који води мач
Који води себи, који води земљи
Који води природи, који види се у свему
Да са мачем будем једно онај који служи
На рукобрану орао који око змије кружи
Симбол мога клана, симбол моје вештине
Симбол уметности, борбе и њене суштине...
У заклону под надстрешницом напуштене колибе
Склупчан седим, чекам невреме да се стиша
Погледом прелазим преко читаве долине
Високо сам у брдима, у краљевству мира
Магла се подигла као ниски облак
И све је мутно, као насликано воденим бојама
Мисли су ми растрзане и трудим се да их сложим
Док киша добује по даскама и грмљавина пролама
На путу сам ка храму где сам чуо да служи
Монах који учи стрпљењу, врлини духа
После дуела са ученицима ако останем на ногама
Дозволиће ми да његово учење послушам
Већ годинама лутам без крова над главом
У потрази за истином која ублажила би немир
И не верујем, стварно, у монахову причу
Али идем да се супротставим човеку мени равном
Ако се испостави, к'о што вероватно хоће
Да је само фолирант који обмањује слабије
Нећу ни секунде застати да помислим
Пре него што му дрвеним мачем главу разбијем
Времена су таква да људи траже утеху
А лукави то, наравно, изврћу у своју корист
Свестан сам да све што радим и нема неку поенту
Барем не онако, на први поглед
Олуја се смирила и кроз облаке на хоризонту
Дуга извирује и сунце је прати
Време је да наставим даље својим путем
И ово место и тренутак се потрудим да запамтим...
Киша престаје, сунце се пробија кроз облаке
Задња кап означиће почетак борбе опаке
Чујем бројне кораке, непријатељ ме окружује
Седим мирно иако опасност прети свом силом
Напетост у ваздуху сече моја оштрица
Борба почиње, катана је ван својих корица
У одбрани као девица, у нападу као бесан тигар
Мач попут четкице натакнут као слика
Али не уништавам већ стварам, моје уље, моје платно
Њихова крв није стварна, ал' вреди као суво злато
Оплемењујем своју душу сада бескрајним богатством
Испред мене пространство, све видим тако јасно
Како борити се без борбе, сукобити се без оружја
Како до врха стићи једним скоком из подножја
Ово је борба срца и ума, одраз живота једног Шогуна
У служби неба и земље, моја вера је моја круна...
Више нема самураја нити правих господара
Зато постао сам Ронин, друмски разбојник, шакал
Тражим изговор док пљачкам, али срцу нема спаса
Само тужна песма фруле осрамоћеног змаја
У ноћима без сна из страха јурим месец иза облака
Да га упитам за савет и за разлог што постојим
Одавно катане се не бојим, ал' се плашим заборава
Ван Бушида, јунаштва, само љуштура сам изумрла
Понекад поделим залогај са монахом у пролазу
Пустим планински ветар да ме милује по образу
Гледам, пчеле пију нектар из трешњевог цвета
Сама помисао на Ђоз тада много мање смета
Први кораци детета у изучавању Кенда
Враћају ме у времена кад ми воља беше к'о стена
Доба храбрих Шогуна, ратова и буна
Кад је име мога клана било поштовано свуда
Медитацији се враћам, дубоко дишем, тонем у сан
Сањам кристално језеро, из њега уздиже се храм
Детињи осмеси, окићене Џунке и дарови
Ходочасници, жене, старци, сељаци и ратници
Чекам ред у поворци да ме светлост пригрли
Ударци гонга топот корака су прикрили
У звезданој постељи на крају дана се опустим
Слушам звецкање Фурина, у царство мира одлазим!
Два дана метлања храма
Руке пуне рана од чупања корова
Клечим на срчи поред стуба срама
Од сунца изгорео далеко од хлада борова
Ја, Самурај-убица стотина лордова, ал' у гнездима орлова
У планини ми мисли, далеко од болова
У сумраку ходам, поворка монаха
Свод небески посматрам, у свим стварима је порука
Црвени диск без облака, ја, Самурај без пораза
С' трешњиног дрвета процвет'о пупољак
У молитви сам нашао дуго очекиван повратак
Монашки ред, лотосов цвет
Полен и мед скупљам за лек
Ја, Самурај, што покорио је свет
Предах узимам тек да гледам лептиров лет
Док посматрам поносну битку ветрова и крошњи
Пред собом ја, Самурај, у свечаној ношњи
На платну мозаик за који су ми требали дани
Фарбао, па слагао пиринчана зрна
Ја, Самурај, што је носио круну
Онда седео дуго, онда чекао олују
Да разнесе све ствари материјалне
Јер су пролазне - зато остављам свет
Ја, Самурај, што Самурај био је
Сада одлазим, али се не окрећем!