Opijati, razni derivati,
Flaše, čaše, tablete za dizanje, pa za stondiranje
Lake žene, teške žene, život u samici, život u zajednici
Probao sam sve
I priznajem, nisam se snašao, sa ljudima našao
U neku mračnu priču u rano ušao
Ali dobro, sad dobro je i jasno mi je zašto tako moralo je
A ljudi ko ljudi, brzo ocenjuju
Još brže osuđuju i kad si mlad sve te to proganja i boli
Prvo bi da se skloniš, a onda sve da slomiš
I dižeš se i padaš, truješ, gubiš
Trošiš to svoje jadno vreme praveći još gore nevreme
Ne znaš gde si spavao, s kim si se tabao
Koliko si kome dužan ostao
I ceo svet se protiv tebe okrenuo
U trenutku lavinu pokrenuo i pitaš se, šta sad
U toj sobi sam si, želis negde da kreneš,
Nešto da osetiš i osvojiš,
Znaš da život bez toga nema smisla, ali već kao da star si
Previše govana za tako malo vremena
Meni je trebalo petnaest godina i sad imam trista
I ne mogu da kažem da ne žalim,
Da opet sve isto bih, na mnoge stvari ne bih ni da pomislim
A kamoli da ih ponovim, ali dobro, sad dobro je
Živ sam i napokon osećam i ništa me više tako ne boli,
Pošto znam da i to proćiće,
Da zadovoljstvo i patnja ruku pod ruku idu,
Jer da bi se od srca smejao, od srca mora i da se plačeš
I tako to ide, tako živi ljudi žive ali dobro, sad dobro je
Kako i šta moglo je
Flaše, čaše, tablete za dizanje, pa za stondiranje
Lake žene, teške žene, život u samici, život u zajednici
Probao sam sve
I priznajem, nisam se snašao, sa ljudima našao
U neku mračnu priču u rano ušao
Ali dobro, sad dobro je i jasno mi je zašto tako moralo je
A ljudi ko ljudi, brzo ocenjuju
Još brže osuđuju i kad si mlad sve te to proganja i boli
Prvo bi da se skloniš, a onda sve da slomiš
I dižeš se i padaš, truješ, gubiš
Trošiš to svoje jadno vreme praveći još gore nevreme
Ne znaš gde si spavao, s kim si se tabao
Koliko si kome dužan ostao
I ceo svet se protiv tebe okrenuo
U trenutku lavinu pokrenuo i pitaš se, šta sad
U toj sobi sam si, želis negde da kreneš,
Nešto da osetiš i osvojiš,
Znaš da život bez toga nema smisla, ali već kao da star si
Previše govana za tako malo vremena
Meni je trebalo petnaest godina i sad imam trista
I ne mogu da kažem da ne žalim,
Da opet sve isto bih, na mnoge stvari ne bih ni da pomislim
A kamoli da ih ponovim, ali dobro, sad dobro je
Živ sam i napokon osećam i ništa me više tako ne boli,
Pošto znam da i to proćiće,
Da zadovoljstvo i patnja ruku pod ruku idu,
Jer da bi se od srca smejao, od srca mora i da se plačeš
I tako to ide, tako živi ljudi žive ali dobro, sad dobro je
Kako i šta moglo je