Расти, расти мој зелени боре...
Трошна врата, цијук шарке, модра шака близу кваке
Секунд оклевања к'о да старца гризу тајне
Ствари нису сјајне кад се јаве такне
Јава ваља мрак преко тог прага
Цура стеже дана траг пре н'о што сазна
Где је то дошла и зашто је ту
Шта би јој рекли ови мемљиви зидови што их храни мук
Одликовања, пушке, предмети такви свуд
Треба им светла да засветле, ал' у тами су
Сами за себе, чини се да тако мали су
Сведоци поносу и заносу, стварима што га збуњују
Данас поред њих погнуте главе корача
Она за њим ћутке - нико да пусти ни гласа
Али тишина свакако беше од стакла
Било је питање часа када ће пући у парам-парчад
И напокон улазе у собу
Стари се смеши, гута кнедлу - са њом и тескобу
О, да само може, гримаса је тај осмех
Стид га седе косе, гадан је сам себи, а не уме боље
Изнајмити курву за сина - до врага, Боже
Колико лоше, колико горе ово још може
А она, да ли би схватила уопште
Морбидни дар, мушка ствар, а ипак испод коже
Жмарци тутње, гребу - праве процеп
Јаве бонсек га касапи у фронцле
Њој шаље поглед молећиви, сломљен поглед
Вапај да схвати да он није лош, да такође вапи да схвати!
Расти, расти мој зелени боре...
Расти, расти мој зелени боре...
Он упире прстом у ту авет, дрхти и каже
"Ово је мој син, Младен" - Прсти мир траже
Пуцкају зглобови - не зна са њима шта ће
До сада је сигурно схватила зашто су му модре шаке
Толико пута њима ударао зид, тресао очај
Зар слабе руке тако чврсто држе очај
Већ толико месеци ни да се тргне момак
Празним очима зури у зид, а она
Она га гледа и жали, њега и ствари
У соби, једнако сиве, речи јој фали
Али стари чита њен поглед, очи га љуте
Он је дочепа за скуте, просу речи на њу:
"Немој да га гледаш тако - није он луд
Није ретард, нисам ја монструм што те доведох ту
Он је само један од многих што одоше у војску
А завршише на фронту - и нека је, за земљу своју
Ал' намери се судб'а - он ми страда од гранате
Решише да ми га врате, али види какав је
А највише ме боли, највише, овог ми крста
Што му је граната разнела, видиш, три прста
Да, баш та три прста - к'о да ми се судб'а руга
Мени који сам све дао земљи, зашто мени
Бранио је свуда - оно је моје знамење
У предсобљу - шта ми вреди сада кад он рањен је
Не могу више, не могу, нећу да схватим
Шта вреде одликовања - сина не могу да вратим
Дао бих живот земљи увек, ал' чему то
За које сутра кад је исто морао и он
К'о да смо проклети - који је мој дуг
Шта смо криви, шта хоће од нас, докле у круг
Ти немој да глумиш - знам да си смрт
Толико пута су ми твоје очи стале на пут
Сад сам те препознао - није ми нешто жао
На моју душу је одавно црни вео пао
Све сам дао - са животом даље не умем
Предајем ти душу, али ни сада не разумем..."
Расти, расти мој зелени боре...
Расти, расти мој зелени боре...
Она га узе за руке - додир беше к'о ветар
Нежна и лепа, и осмеха тако ведра
Рече му да не зна, јер очима гледа
А очи варају - она није смрт за њега
Она је сан, порука из далека
Лако донета од ветра са лепшег места
Да би му рекла да су приче понекад тужне
Мучне, да по томе личе на људе
Да руком судб'е не исписује се увек бајка
Али никад, никад није готово пре краја
Син му је ту, жив је
И прича није готова, није
И онда нестаде, стара завеса се зањиха
Старац заплака, приђе сину, загрли га
Поче да копни лед, у соби беше топлије...
у соби беше топлије...
у соби беше топлије...
Трошна врата, цијук шарке, модра шака близу кваке
Секунд оклевања к'о да старца гризу тајне
Ствари нису сјајне кад се јаве такне
Јава ваља мрак преко тог прага
Цура стеже дана траг пре н'о што сазна
Где је то дошла и зашто је ту
Шта би јој рекли ови мемљиви зидови што их храни мук
Одликовања, пушке, предмети такви свуд
Треба им светла да засветле, ал' у тами су
Сами за себе, чини се да тако мали су
Сведоци поносу и заносу, стварима што га збуњују
Данас поред њих погнуте главе корача
Она за њим ћутке - нико да пусти ни гласа
Али тишина свакако беше од стакла
Било је питање часа када ће пући у парам-парчад
И напокон улазе у собу
Стари се смеши, гута кнедлу - са њом и тескобу
О, да само може, гримаса је тај осмех
Стид га седе косе, гадан је сам себи, а не уме боље
Изнајмити курву за сина - до врага, Боже
Колико лоше, колико горе ово још може
А она, да ли би схватила уопште
Морбидни дар, мушка ствар, а ипак испод коже
Жмарци тутње, гребу - праве процеп
Јаве бонсек га касапи у фронцле
Њој шаље поглед молећиви, сломљен поглед
Вапај да схвати да он није лош, да такође вапи да схвати!
Расти, расти мој зелени боре...
Расти, расти мој зелени боре...
Он упире прстом у ту авет, дрхти и каже
"Ово је мој син, Младен" - Прсти мир траже
Пуцкају зглобови - не зна са њима шта ће
До сада је сигурно схватила зашто су му модре шаке
Толико пута њима ударао зид, тресао очај
Зар слабе руке тако чврсто држе очај
Већ толико месеци ни да се тргне момак
Празним очима зури у зид, а она
Она га гледа и жали, њега и ствари
У соби, једнако сиве, речи јој фали
Али стари чита њен поглед, очи га љуте
Он је дочепа за скуте, просу речи на њу:
"Немој да га гледаш тако - није он луд
Није ретард, нисам ја монструм што те доведох ту
Он је само један од многих што одоше у војску
А завршише на фронту - и нека је, за земљу своју
Ал' намери се судб'а - он ми страда од гранате
Решише да ми га врате, али види какав је
А највише ме боли, највише, овог ми крста
Што му је граната разнела, видиш, три прста
Да, баш та три прста - к'о да ми се судб'а руга
Мени који сам све дао земљи, зашто мени
Бранио је свуда - оно је моје знамење
У предсобљу - шта ми вреди сада кад он рањен је
Не могу више, не могу, нећу да схватим
Шта вреде одликовања - сина не могу да вратим
Дао бих живот земљи увек, ал' чему то
За које сутра кад је исто морао и он
К'о да смо проклети - који је мој дуг
Шта смо криви, шта хоће од нас, докле у круг
Ти немој да глумиш - знам да си смрт
Толико пута су ми твоје очи стале на пут
Сад сам те препознао - није ми нешто жао
На моју душу је одавно црни вео пао
Све сам дао - са животом даље не умем
Предајем ти душу, али ни сада не разумем..."
Расти, расти мој зелени боре...
Расти, расти мој зелени боре...
Она га узе за руке - додир беше к'о ветар
Нежна и лепа, и осмеха тако ведра
Рече му да не зна, јер очима гледа
А очи варају - она није смрт за њега
Она је сан, порука из далека
Лако донета од ветра са лепшег места
Да би му рекла да су приче понекад тужне
Мучне, да по томе личе на људе
Да руком судб'е не исписује се увек бајка
Али никад, никад није готово пре краја
Син му је ту, жив је
И прича није готова, није
И онда нестаде, стара завеса се зањиха
Старац заплака, приђе сину, загрли га
Поче да копни лед, у соби беше топлије...
у соби беше топлије...
у соби беше топлије...