1.strofa:
On čuje šapate. Izlomljene, potmule.
Huku i topote s neke daleke obale,
što grcaju i grče se, ječe unutar lobanje.
Shvata: loše je. Ali muž i otac je.
Borac je, ne da tom ehu da ga samelje,
ali teško je da gradiš kada imaš jako loše temelje.
Krhke, mrvljive i trajno polomljen dom,
iz koga nosi u sebi trajno udomljen lom.
Loše je - glasovi u glavi.
Al' možda proći će, napet je, svi smo ponekad takvi.
Ima ženu, dvoje dece i sagradio je novi dom.
Koliko god temelj loš, čovek mora biti nešto još.
Nešto iznad sebe samog. Sebi sprat. Njima krov.
Toliko toga. Toliko dobrog da zatrpa se rov.
Ali glasovi ne prestaju, svrdlaju i tutnje,
kao zgrušane s***nje, kao vapaj, kao zov...
O, kako bi bilo lepo zaspati.
Utonuti u crnu vodu što te zagluši,
što celog te uzme, nežno te rastoči
u blaženo ništa gde utihnu šapati.
Jeka je sve glasnija. Sada zna da zove ga.
Oseća da lomi ga, da grmi u glavi, melje ga.
Da menja ga. Lobanja je malena, pretesna.
I zna: loše je. I tome neće biti prestanka.
Ustaje
pre svih.
Penje se
na sprat.
Zna da voli
sve njih,
al' u ovome
je sam.
Ni reč.
Ni krik.
Samo misao
i dah.
Sekunde.
Bol.
Samo tren,
i kraj.
Refren (Nena):
Celog života u mojoj glavi si - šapat.
Živiš u meni na mestu gde sam još slaba.
Danas je dan kada puštam da si vrisak.
Dajem ti mir koji nisi imao nikad.
2.strofa:
Gledam je. Znam kuda odlazi kad god se ućuti.
To još guši. Ljuti.
Takav ambis nikad ne zatrpaš, čučiš iznad i s***iš.
Ono zašto, onaj upitnik je pijuk na njenoj duši.
Ponekad pričamo o tome. Ali kako bismo mi znali
kako izgleda da prođeš takvo nešto kad si mali...
Ipak, jednom smo joj rekli, posle ko zna koje flaše,
da možda ipak nije sasvim kasno da ga spase.
Izvrišti njegov bol. Ti mu budi mir.
Ti mu podari to. Ti prekini niz.
Ne dozvoli da sada on tebi bude upravo šapat
koji huči po tvojoj glavi kao fijuk i s***i svašta.
Ljudi uvek trube da samo slabi dižu ruke
od sebe i samo sebični dižu ruku na sebe.
Al' to nije baš uvek tako, i nekad nije to, uopšte.
Poneko reši da ode baš zato što voli svoje.
Tako slepo, odano, više od sopstvene kože,
kada shvati da menja se u drugo, u loše.
Divim ti se oduvek. I nadam se da možeš
da mu dozvoliš da bude sećanje. Tata. I čovek.
Most (Nena):
Puštam te.
On čuje šapate. Izlomljene, potmule.
Huku i topote s neke daleke obale,
što grcaju i grče se, ječe unutar lobanje.
Shvata: loše je. Ali muž i otac je.
Borac je, ne da tom ehu da ga samelje,
ali teško je da gradiš kada imaš jako loše temelje.
Krhke, mrvljive i trajno polomljen dom,
iz koga nosi u sebi trajno udomljen lom.
Loše je - glasovi u glavi.
Al' možda proći će, napet je, svi smo ponekad takvi.
Ima ženu, dvoje dece i sagradio je novi dom.
Koliko god temelj loš, čovek mora biti nešto još.
Nešto iznad sebe samog. Sebi sprat. Njima krov.
Toliko toga. Toliko dobrog da zatrpa se rov.
Ali glasovi ne prestaju, svrdlaju i tutnje,
kao zgrušane s***nje, kao vapaj, kao zov...
O, kako bi bilo lepo zaspati.
Utonuti u crnu vodu što te zagluši,
što celog te uzme, nežno te rastoči
u blaženo ništa gde utihnu šapati.
Jeka je sve glasnija. Sada zna da zove ga.
Oseća da lomi ga, da grmi u glavi, melje ga.
Da menja ga. Lobanja je malena, pretesna.
I zna: loše je. I tome neće biti prestanka.
Ustaje
pre svih.
Penje se
na sprat.
Zna da voli
sve njih,
al' u ovome
je sam.
Ni reč.
Ni krik.
Samo misao
i dah.
Sekunde.
Bol.
Samo tren,
i kraj.
Refren (Nena):
Celog života u mojoj glavi si - šapat.
Živiš u meni na mestu gde sam još slaba.
Danas je dan kada puštam da si vrisak.
Dajem ti mir koji nisi imao nikad.
2.strofa:
Gledam je. Znam kuda odlazi kad god se ućuti.
To još guši. Ljuti.
Takav ambis nikad ne zatrpaš, čučiš iznad i s***iš.
Ono zašto, onaj upitnik je pijuk na njenoj duši.
Ponekad pričamo o tome. Ali kako bismo mi znali
kako izgleda da prođeš takvo nešto kad si mali...
Ipak, jednom smo joj rekli, posle ko zna koje flaše,
da možda ipak nije sasvim kasno da ga spase.
Izvrišti njegov bol. Ti mu budi mir.
Ti mu podari to. Ti prekini niz.
Ne dozvoli da sada on tebi bude upravo šapat
koji huči po tvojoj glavi kao fijuk i s***i svašta.
Ljudi uvek trube da samo slabi dižu ruke
od sebe i samo sebični dižu ruku na sebe.
Al' to nije baš uvek tako, i nekad nije to, uopšte.
Poneko reši da ode baš zato što voli svoje.
Tako slepo, odano, više od sopstvene kože,
kada shvati da menja se u drugo, u loše.
Divim ti se oduvek. I nadam se da možeš
da mu dozvoliš da bude sećanje. Tata. I čovek.
Most (Nena):
Puštam te.