Hodam kroz obrise od nekadašnjeg ljudskog poredka.
To što sam aktivan na svetu nije moja odluka.
Pod nogama se lome krhotine iznad pepela,
Svaki korak je k"o kletva jer ne vodi nikuda.
Sapliću me stvari spaljene u prah i sećanja.
Tišinu povremeno bodu odjeci od jecaja.
Pravac nepoznat al" hodanje je deo poriva,
instinktivno sam životinja što bi se borila.
Pluća cepaju toksini, miris crnog katrana,
volja je misaona imenica jer je satrana
sva ideja čovecanstva o vrhuncu vladanja
vremenom i prostorom bez posledice padanja.
Jedno su nadanja, a drugo fizika dimenzije
u kojoj postojali smo nemirni, puni tenzije.
Za izbegavanje sudbine više nema trikova,
sve su zastave kao jedna ispod koje nema nikoga
Ne znam šta se to desilo i nemam prava pitanja.
Svaki smisao propada posle ovog svitanja.
Nema šeme niti scenarija da nas pripreme,
za sada sigurno je desilo se sve bez najave.
Jesmo li došli do vrhunca sopstvenih mogućnosti?
Ograniceni svojim telom nema nam budućnosti.
Toliko verujemo da smo tragičari večnosti
da um ni ne može da pojma bivanje u celosti.
Ono što nismo znali je da misli imaju težinu.
Svaka jasna misao će negde puniti prazninu.
Ko je onda smislio da zemlja više nema neba?
Crne rupe vuku ljubičasti svod koji se neda.
K"o da traži da se bore oni kojih više nema.
Očigledan ishod tuzan je tu nema dilemma.
U začaranom krugu pojeli smo sami sebe,
Sveznajuće neznalice nacinjene da se trebe.
Vadim epilog iz svega nestaje mi koraka.
Pokušavam da shvatim dok se krećem zemljom poroka.
Ima li poruka i šta je ovde prava pouka?
Gde je značaj ruševina osim traga nauka?
Što sam ostavljen u ovom obliku ovakvom svetu,
probuđen u uništenju gledam svoju planetu.
Nijedna verzija propasti ovde se ne uklapa,
moram sagledati stanje izvan kalupa.
Najednom bljesak koji mrači vid, ideja stvorena
me izbezumljuje i budi stid, padam na kolena.
Dobijam toliko željen smisao za ružan san
U senci ratnika je odraz jadnika jer sada znam.
To što sam aktivan na svetu nije moja odluka.
Pod nogama se lome krhotine iznad pepela,
Svaki korak je k"o kletva jer ne vodi nikuda.
Sapliću me stvari spaljene u prah i sećanja.
Tišinu povremeno bodu odjeci od jecaja.
Pravac nepoznat al" hodanje je deo poriva,
instinktivno sam životinja što bi se borila.
Pluća cepaju toksini, miris crnog katrana,
volja je misaona imenica jer je satrana
sva ideja čovecanstva o vrhuncu vladanja
vremenom i prostorom bez posledice padanja.
Jedno su nadanja, a drugo fizika dimenzije
u kojoj postojali smo nemirni, puni tenzije.
Za izbegavanje sudbine više nema trikova,
sve su zastave kao jedna ispod koje nema nikoga
Ne znam šta se to desilo i nemam prava pitanja.
Svaki smisao propada posle ovog svitanja.
Nema šeme niti scenarija da nas pripreme,
za sada sigurno je desilo se sve bez najave.
Jesmo li došli do vrhunca sopstvenih mogućnosti?
Ograniceni svojim telom nema nam budućnosti.
Toliko verujemo da smo tragičari večnosti
da um ni ne može da pojma bivanje u celosti.
Ono što nismo znali je da misli imaju težinu.
Svaka jasna misao će negde puniti prazninu.
Ko je onda smislio da zemlja više nema neba?
Crne rupe vuku ljubičasti svod koji se neda.
K"o da traži da se bore oni kojih više nema.
Očigledan ishod tuzan je tu nema dilemma.
U začaranom krugu pojeli smo sami sebe,
Sveznajuće neznalice nacinjene da se trebe.
Vadim epilog iz svega nestaje mi koraka.
Pokušavam da shvatim dok se krećem zemljom poroka.
Ima li poruka i šta je ovde prava pouka?
Gde je značaj ruševina osim traga nauka?
Što sam ostavljen u ovom obliku ovakvom svetu,
probuđen u uništenju gledam svoju planetu.
Nijedna verzija propasti ovde se ne uklapa,
moram sagledati stanje izvan kalupa.
Najednom bljesak koji mrači vid, ideja stvorena
me izbezumljuje i budi stid, padam na kolena.
Dobijam toliko željen smisao za ružan san
U senci ratnika je odraz jadnika jer sada znam.