Više se ne bojim ni života, ni smrti,
Samo bih, pre nego sto odem,
Da neke lepe stvari za sobom ostavim.
Kad zaklopim umorne oči,
Na ovu ljudsku tugu da zaboravim
I miran u oblak zakoračim.
Ono sto ce uvek da me tišti:
Što znam da sve bolje moglo je...
Normalnom čoveku malo potrebno je.
Ali ne, ne, ne...
Neko je rešio da otme sve.
Da i za to malo pogineš,
Da te kao šraf u ludilo zavrte,
Iz dana u dan...
Kost po kost.
Iz dana u dan,
Kost po kost.
Ja znam da sam pobedio,
Jer i posle svega nikoga ne mrzim
I nikoga ni za šta ne jurim.
Žao mi je samo sto neke ljude
Nisam voleo više.
Ali biće 365 dana:
Proleće, leto, jesen i zima...
I da li se tome radujem?
Pa, moram.
Zašto da ne uzmem to što mi se daje?
Ionako kad dođe - došlo je,
Kad prođe - prošlo je.
I srešću ja tebe opet,
Te tvoje oči i miris,
I ovog puta ostajem do kraja.
Kad se ujutru probudim
Ti ćes mirno pored mene da spavaš.
A ne znam da li je nesto lepše,
Od tebe i mene...
Na živoj slici uhvaćeno vreme.
Ni sada ne znam zašto se nisam
Prepustio, popustio,
Ni sada ne znam
Zašto sam više
Sa svojim demonima pio,
U svojoj rupi se krio...
Prokletstvo, sećam se svega...
I boli, al' moram da idem dalje,
Da se borim za bolje dane.
Više se ne bojim ni života, ni smrti,
Više se ne bojim ni života, ni smrti.
Stojim sam na ovoj planini,
I čekam svoje vreme,
Da jos neki krik zavrtim...
Samo bih, pre nego sto odem,
Da neke lepe stvari za sobom ostavim.
Kad zaklopim umorne oči,
Na ovu ljudsku tugu da zaboravim
I miran u oblak zakoračim.
Ono sto ce uvek da me tišti:
Što znam da sve bolje moglo je...
Normalnom čoveku malo potrebno je.
Ali ne, ne, ne...
Neko je rešio da otme sve.
Da i za to malo pogineš,
Da te kao šraf u ludilo zavrte,
Iz dana u dan...
Kost po kost.
Iz dana u dan,
Kost po kost.
Ja znam da sam pobedio,
Jer i posle svega nikoga ne mrzim
I nikoga ni za šta ne jurim.
Žao mi je samo sto neke ljude
Nisam voleo više.
Ali biće 365 dana:
Proleće, leto, jesen i zima...
I da li se tome radujem?
Pa, moram.
Zašto da ne uzmem to što mi se daje?
Ionako kad dođe - došlo je,
Kad prođe - prošlo je.
I srešću ja tebe opet,
Te tvoje oči i miris,
I ovog puta ostajem do kraja.
Kad se ujutru probudim
Ti ćes mirno pored mene da spavaš.
A ne znam da li je nesto lepše,
Od tebe i mene...
Na živoj slici uhvaćeno vreme.
Ni sada ne znam zašto se nisam
Prepustio, popustio,
Ni sada ne znam
Zašto sam više
Sa svojim demonima pio,
U svojoj rupi se krio...
Prokletstvo, sećam se svega...
I boli, al' moram da idem dalje,
Da se borim za bolje dane.
Više se ne bojim ni života, ni smrti,
Više se ne bojim ni života, ni smrti.
Stojim sam na ovoj planini,
I čekam svoje vreme,
Da jos neki krik zavrtim...