Ja sam vreme koje udišem,
Misli koje reči ne mogu da izgovore
I ništa me više ne inspiriše
sem nade da ću jednom da progovorim.
Ja sam vreme koje izdišem,
Telo koje zbog bola prezirem
I ništa me više ne inspiriše
sem nade da se i bez njega jednom
može živeti.
Ja sam zvuk koji prepoznajem,
Čovek željom natopljen
Leš kožom obložen
Budućnost koju naslućujem
kao neku senku koja promiče
I ništa me više ne inspiriše
sem lepote što se u nadi n***re.
Ja sam prepolovljen,
Nešto sam morao da ubijem
Od samog sebe ugušen, pršljen polomljen
da se bar kroz jedna vrata provučem
I ništa me više ne inspiriše, ništa me više ne podiže sem nade da ću još jednom da je p***ađem.
Sva lepota se u nadi sakrila
Misli koje reči ne mogu da izgovore
I ništa me više ne inspiriše
sem nade da ću jednom da progovorim.
Ja sam vreme koje izdišem,
Telo koje zbog bola prezirem
I ništa me više ne inspiriše
sem nade da se i bez njega jednom
može živeti.
Ja sam zvuk koji prepoznajem,
Čovek željom natopljen
Leš kožom obložen
Budućnost koju naslućujem
kao neku senku koja promiče
I ništa me više ne inspiriše
sem lepote što se u nadi n***re.
Ja sam prepolovljen,
Nešto sam morao da ubijem
Od samog sebe ugušen, pršljen polomljen
da se bar kroz jedna vrata provučem
I ništa me više ne inspiriše, ništa me više ne podiže sem nade da ću još jednom da je p***ađem.
Sva lepota se u nadi sakrila