Ово је веома стара прича... У то доба риме беху сасвим другачије од оних што постоје данас... Слике раја, а у ствари слике краја...
Росом умивен, обасјан сунцем што се рађа
Песма слапова што са камењем се свађа
И прија ми ветар што се пробија кроз честар
Собом понео је мисли да данима сам везан
Да ово није сунце зоре ране већ је моје патње пламен
Слапови су корбач разапет на точак
Тело ми је камен, роса крв из ране
И земља би се опила муком моје браће.
У животу исход често зависи од једне одлуке, једне битке, једног вође...
Цео живот за један дан, за починак не знам
Незадрживо сутра, ја неминовно смртан
Савладив тренутак, страх у мени спутан
Мој познаник стари већ небројено пута
Не одлази к'о увек већ шатором лута
Снагу ноћас скупљам иако осећај је слутња
Сутра све очи биће упрте у мене
Јер први напад биће како ја кренем
А све после тога памтиће време
А да ли ће памтити и моје поколење
Док мислима лутам по кампу посматрам лампу што гори
И питам се да л' ратнике моје иста мисао мори
Јер потребан је сваки пуним срцем да се бори
Да верује у себе и у оног што их створи
Колико ја верујем у њих и колико их волим
И моја десна рука што их са мном увек води
У соби сенке - "Стража", препад, стисак снажан
Првог рушим, другог бацам, омча око врата
Сапет сав сам, сад сам остајем без даха
Остајем без снаге, савладан на колена падам
Задњим трзајем оружје на поду хватам за балчак
Нападача ногом пригњечена шака
На оштрици мача убице животињска гримаса
Мог команданта, мог из борбе брата
Вође моје гарде, а сада мог џелата.
Након што је мучки ухваћен и бачен на губилиште, у тренуцима пред смрт, нашем јунаку пред очима пролазе слике живота...
Мајчин поглед и осмех, очев узвик за подстрек
Са много воље, тешко у вежби, недорастао за копље
Са монасима учим прва слова
Због казне сузе уздржавам од бола
Прва борба, мирис крви другова из строја
Мирис њене смеђе косе у сенци топола
Лепа као анђео пење се на олтар
Сватови у радости, ја срећан што је моја
Отац у мукама ми умире на рукама
Прослављам у сузама пропаст мојих душмана
Раме уз раме, ја и вођа моје гарде
Непажњом усред обруча одлучно спашавамо главе
Рођење свога сина вином поздрављам до зоре
Дивљи вепар у трку једним замахом оборен
Круна сјајна у рукама патријарха
Стегови на ветру, народ поздравља краља
Осећања све су даља, само туга
Остаје да прати ме свуда до краја пута
За прелаз преко реке фалиће ми дукат
И за починак вечни није спремна кућа
Зато остајем да лутам.
Вечно заробљена душа нашег јунака остаје да прогања издајника...
Своје тело са висине гледам бесан
Вране што ми кидају ране терам
Ал' да их склоним не успевам
За одмор више не знам, бесан
Неминовне судбине свестан, спокоја жељан, треба ми мир
Подиг'о сам духове из лешева другова
А бирао сам најгоре, жедне воде освете
Проклете на лутање док усуд свој не остваре
Ја и моје утваре твоје походимо кошмаре
Некад знам и да кренем сам да те прогањам
К'о змај мењам обличја, иза тебе сам
Мој дах ти леди крв у жилама
Брине те судбина твојих синова
Бежиш од крвавих призора
И смех одјекује к'о грех између дворских зидова
Док од крикова да побегнеш не можеш - стојиш прикован
К'о у темељ зазидан, к'о жив закопан
Губиш дах, док нокте ломиш гребући свој саркофаг
Пуштам те да побегнеш, само оставим ти ожиљак
Да те подсети на састанак сутра пред починак
Јер твоји страхови моји су мачеви
Ни оклоп најјачи не може да заштити од прљаве савести
Јутра дочекуј на кули будан
Ал' буди свестан да кад тад пашћеш у сан
Да те опет дочекам.
Слушали сте вокално-инструментално дело 'Освета' групе Београдски Синдикат.
Росом умивен, обасјан сунцем што се рађа
Песма слапова што са камењем се свађа
И прија ми ветар што се пробија кроз честар
Собом понео је мисли да данима сам везан
Да ово није сунце зоре ране већ је моје патње пламен
Слапови су корбач разапет на точак
Тело ми је камен, роса крв из ране
И земља би се опила муком моје браће.
У животу исход често зависи од једне одлуке, једне битке, једног вође...
Цео живот за један дан, за починак не знам
Незадрживо сутра, ја неминовно смртан
Савладив тренутак, страх у мени спутан
Мој познаник стари већ небројено пута
Не одлази к'о увек већ шатором лута
Снагу ноћас скупљам иако осећај је слутња
Сутра све очи биће упрте у мене
Јер први напад биће како ја кренем
А све после тога памтиће време
А да ли ће памтити и моје поколење
Док мислима лутам по кампу посматрам лампу што гори
И питам се да л' ратнике моје иста мисао мори
Јер потребан је сваки пуним срцем да се бори
Да верује у себе и у оног што их створи
Колико ја верујем у њих и колико их волим
И моја десна рука што их са мном увек води
У соби сенке - "Стража", препад, стисак снажан
Првог рушим, другог бацам, омча око врата
Сапет сав сам, сад сам остајем без даха
Остајем без снаге, савладан на колена падам
Задњим трзајем оружје на поду хватам за балчак
Нападача ногом пригњечена шака
На оштрици мача убице животињска гримаса
Мог команданта, мог из борбе брата
Вође моје гарде, а сада мог џелата.
Након што је мучки ухваћен и бачен на губилиште, у тренуцима пред смрт, нашем јунаку пред очима пролазе слике живота...
Мајчин поглед и осмех, очев узвик за подстрек
Са много воље, тешко у вежби, недорастао за копље
Са монасима учим прва слова
Због казне сузе уздржавам од бола
Прва борба, мирис крви другова из строја
Мирис њене смеђе косе у сенци топола
Лепа као анђео пење се на олтар
Сватови у радости, ја срећан што је моја
Отац у мукама ми умире на рукама
Прослављам у сузама пропаст мојих душмана
Раме уз раме, ја и вођа моје гарде
Непажњом усред обруча одлучно спашавамо главе
Рођење свога сина вином поздрављам до зоре
Дивљи вепар у трку једним замахом оборен
Круна сјајна у рукама патријарха
Стегови на ветру, народ поздравља краља
Осећања све су даља, само туга
Остаје да прати ме свуда до краја пута
За прелаз преко реке фалиће ми дукат
И за починак вечни није спремна кућа
Зато остајем да лутам.
Вечно заробљена душа нашег јунака остаје да прогања издајника...
Своје тело са висине гледам бесан
Вране што ми кидају ране терам
Ал' да их склоним не успевам
За одмор више не знам, бесан
Неминовне судбине свестан, спокоја жељан, треба ми мир
Подиг'о сам духове из лешева другова
А бирао сам најгоре, жедне воде освете
Проклете на лутање док усуд свој не остваре
Ја и моје утваре твоје походимо кошмаре
Некад знам и да кренем сам да те прогањам
К'о змај мењам обличја, иза тебе сам
Мој дах ти леди крв у жилама
Брине те судбина твојих синова
Бежиш од крвавих призора
И смех одјекује к'о грех између дворских зидова
Док од крикова да побегнеш не можеш - стојиш прикован
К'о у темељ зазидан, к'о жив закопан
Губиш дах, док нокте ломиш гребући свој саркофаг
Пуштам те да побегнеш, само оставим ти ожиљак
Да те подсети на састанак сутра пред починак
Јер твоји страхови моји су мачеви
Ни оклоп најјачи не може да заштити од прљаве савести
Јутра дочекуј на кули будан
Ал' буди свестан да кад тад пашћеш у сан
Да те опет дочекам.
Слушали сте вокално-инструментално дело 'Освета' групе Београдски Синдикат.